Citati iz oblasti:Strana: 1
Da znaješ, mome, mori, da znaješ, kakva je žalba za mladost, na porta bi me čekala, od konja bi me skinula u sobu bi me unela, u usta bi me ljubila - of, aman, zaman, mlado devojče, izgore mi srce za tebe!...
:::
Idem, pijem, lutam po mejane, dert da zaboravim, s´n da me uvati. A s´n me ne vaća. Zemlja me pije... Noć me pije... Mesečina me pije... Ništa mi neje, zdrav sam, a - bolan! Bolan od samoga sebe. Bolan što sam živ. Od kako sam na svet progledaja, od t´g sam još bolan. (Seda. Gleda u Koštanu, čočeke, devojčice. Izvaljuje se, da ih bolje vidi). Eh, deca, deca slatka! Pojte! Puštite glas. Ali čist glas! Iskam da slušam vaš mlad, sladak, čist glas. Zašto, moje se je srce iskubalo, snaga rskomatala, ostarela... Žalno, teško da mi pojete!
:::
Trudimo se da zaboravimo, znajući da ćemo se uvek sećati.
:::
(Koštani). I, Koštan, tuj pesmu, to vreme da mi poješ... A toj vreme više ne dođe. Ete, za toj ću vreme ja žalan da umrem, s´s otvoreni oči u grob ću da legnem. Poj "Žal za mladost"... Za moju slatku mladost, što mi tako u ništo otide i brgo ostavi. Poj i vikaj gu. Moli gu, neka mi se samo još jedanput vrne, dođe, da gu samo još jedanput osetim, pomirišem... Ah!
:::
Ama kakvu tvoju pesmu, gazdo? Mi tvoju pesmu ne znamo. MITKA: I ja gu ne znajem. Samo gu u noć čujem i u s´n s´nujem. A pesma je moja golema: Kako majka sina imala, čuvala, ranila. Dan i noć samo njega gledala. Što na sina duša zaiskala, sve majka davala, a sin - bolan! Porasnaja sin. Došla snaga, mladost... Došle bašče, cveće, mesečina. - Zamirisale devojke!... Sin poleteja. Sve što iskaja, sve imaja. Hatovi, puške, sablje, žene... Koju devojku neje pogledaja, samo njene kose neje zamrsija i usta celivaja. Nijedna mu ne odrece, nijedna ga ne prevari, a on sve gi celivaja, sve varaja i - bolan, bolan bija. Bolan od kako se rodija. - Toj sam ja!...
:::
Dvadeset godina od sada bićete više razočarani stvarima koje niste uradili, nego stvarima koje ste uradili.
:::
Poj, Koštana, kako k´d se od Karakule na Bilaču, Preševo i Skoplje udari. Noć letnja. Šar-planina u nebo štrči, a ispod njuma lega pusto i mrtvo Kosovo. Drum širok, prav, carski. Po njega se rasipali hanovi, seraji, bašče, česme. Mesečina greje... Martinka mi u krilo, konj, Dorča moj, ide nogu pred nogu, a čalgidžije, što gi još od Bilački han povedešem, peške idev iza mene. Sviriv mi oni i pojev. T´nko i visoko kroz noć i na mesečini sviriv. A iz seraj i bašče, kude mlade žene i devojke oko šedrvan i na mesečinu oro igrav, grneta sviri, dajre se čuje i pesma... I toj ne pesma, već glas samo. Mek, pun glas. Sladak glas kao prvo devojačko milovanje i celivanje. Pa taj glas ide, s´s mesečinu se lepi, treperi i na mene kao melem na srce mi pada.
:::
Ne teče to reka, nego voda, kao što ne prolazi vreme, nego mi.
:::
Obnoviti staru ljubav je kao čitati istu knjigu a unapred znati njen kraj.
:::
KOŠTANA (sa sažaljenjem): Koju, gazda-Mitko? MITKA: Koju? Eh, Koštana, zar jedna je pesma žalna? Znaš li šta je karasevdah? I toj težak, golem karasevdah! Tuj bolest ja bolujem (Pokazuje na sebe). Eve ostare, a još se ne nažive, još ne napoja´ i ne naceliva´... Još mi za lepotinju i ubavinju srce gine i vene! Aha!...
:::
Nedostaje mi jedno rame na koje mogu da se naslonim i prijateljstvo na koje mogu da se oslonim. Ubi me nostalgija za dobrim ljudima.
:::
Nostalgija
Da znaješ, mome, mori, da znaješ, kakva je žalba za mladost, na porta bi me čekala, od konja bi me skinula u sobu bi me unela, u usta bi me ljubila - of, aman, zaman, mlado devojče, izgore mi srce za tebe!...
Borisav Stanković
:::Idem, pijem, lutam po mejane, dert da zaboravim, s´n da me uvati. A s´n me ne vaća. Zemlja me pije... Noć me pije... Mesečina me pije... Ništa mi neje, zdrav sam, a - bolan! Bolan od samoga sebe. Bolan što sam živ. Od kako sam na svet progledaja, od t´g sam još bolan. (Seda. Gleda u Koštanu, čočeke, devojčice. Izvaljuje se, da ih bolje vidi). Eh, deca, deca slatka! Pojte! Puštite glas. Ali čist glas! Iskam da slušam vaš mlad, sladak, čist glas. Zašto, moje se je srce iskubalo, snaga rskomatala, ostarela... Žalno, teško da mi pojete!
Borisav Stanković
:::Trudimo se da zaboravimo, znajući da ćemo se uvek sećati.
Nepoznat autor
:::(Koštani). I, Koštan, tuj pesmu, to vreme da mi poješ... A toj vreme više ne dođe. Ete, za toj ću vreme ja žalan da umrem, s´s otvoreni oči u grob ću da legnem. Poj "Žal za mladost"... Za moju slatku mladost, što mi tako u ništo otide i brgo ostavi. Poj i vikaj gu. Moli gu, neka mi se samo još jedanput vrne, dođe, da gu samo još jedanput osetim, pomirišem... Ah!
Borisav Stanković
:::Ama kakvu tvoju pesmu, gazdo? Mi tvoju pesmu ne znamo. MITKA: I ja gu ne znajem. Samo gu u noć čujem i u s´n s´nujem. A pesma je moja golema: Kako majka sina imala, čuvala, ranila. Dan i noć samo njega gledala. Što na sina duša zaiskala, sve majka davala, a sin - bolan! Porasnaja sin. Došla snaga, mladost... Došle bašče, cveće, mesečina. - Zamirisale devojke!... Sin poleteja. Sve što iskaja, sve imaja. Hatovi, puške, sablje, žene... Koju devojku neje pogledaja, samo njene kose neje zamrsija i usta celivaja. Nijedna mu ne odrece, nijedna ga ne prevari, a on sve gi celivaja, sve varaja i - bolan, bolan bija. Bolan od kako se rodija. - Toj sam ja!...
Borisav Stanković
:::Dvadeset godina od sada bićete više razočarani stvarima koje niste uradili, nego stvarima koje ste uradili.
Mark Twain
:::Poj, Koštana, kako k´d se od Karakule na Bilaču, Preševo i Skoplje udari. Noć letnja. Šar-planina u nebo štrči, a ispod njuma lega pusto i mrtvo Kosovo. Drum širok, prav, carski. Po njega se rasipali hanovi, seraji, bašče, česme. Mesečina greje... Martinka mi u krilo, konj, Dorča moj, ide nogu pred nogu, a čalgidžije, što gi još od Bilački han povedešem, peške idev iza mene. Sviriv mi oni i pojev. T´nko i visoko kroz noć i na mesečini sviriv. A iz seraj i bašče, kude mlade žene i devojke oko šedrvan i na mesečinu oro igrav, grneta sviri, dajre se čuje i pesma... I toj ne pesma, već glas samo. Mek, pun glas. Sladak glas kao prvo devojačko milovanje i celivanje. Pa taj glas ide, s´s mesečinu se lepi, treperi i na mene kao melem na srce mi pada.
Borisav Stanković
:::Ne teče to reka, nego voda, kao što ne prolazi vreme, nego mi.
Branko Miljković
:::Obnoviti staru ljubav je kao čitati istu knjigu a unapred znati njen kraj.
Nepoznat autor
:::KOŠTANA (sa sažaljenjem): Koju, gazda-Mitko? MITKA: Koju? Eh, Koštana, zar jedna je pesma žalna? Znaš li šta je karasevdah? I toj težak, golem karasevdah! Tuj bolest ja bolujem (Pokazuje na sebe). Eve ostare, a još se ne nažive, još ne napoja´ i ne naceliva´... Još mi za lepotinju i ubavinju srce gine i vene! Aha!...
Borisav Stanković
:::Nedostaje mi jedno rame na koje mogu da se naslonim i prijateljstvo na koje mogu da se oslonim. Ubi me nostalgija za dobrim ljudima.
Nepoznat autor
:::